Peto javljanje iz Afrike našeg tima Inspired by HOPE

Do sada smo vam sve blogove pisali zajedno, sada jedan od mene same…

“Bogu dusu, Bog je nece…”

Trcala sam do sada mnoge teske trke, patila i radovala se cilju, ali nikada do sada na 45 stepeni, u sred nicega…

Jos uvek nisam uspela da zaspim, ne znam ni da li sam na trci bila, ili je sanjala, ne moze glava da poveruje da je takvoj muci dosao kraj…

Pozelela sam bar stotinu puta da legnem van staze, i zauvek zaspim… Najtopliji dan, 80 kilometara, kamasne pukle bas tog jutra, patike pune peska, rane na ledjima peku, prljava, sa malo hrane, stopala puna zuljeva, vreme koje ne prolazi… I onda se setim zasto sam dosla…

Nemojte mene zaliti, meni ce ostati samo uspomena na ulazak u cilj u 2h posle ponoci, meni ce ostati samo uspomena na ukus vrelog gaziranog soka od jabuke koji su nam dali na 30. kilometru, uspomena na sejk od banana koji sam muckala u sred pustinje na kamenu, ponavljajuci sebi da iako ostanem tu, to necu ni osetiti, uspomena na gumene bombone koje sam stedela da izdrze do kraja etape, uspomena na 20 litara popijene vode, sa samo jednim odlaskom u toalet jer su bar taj jedan zahtevali od mene, uspomena na zalazak sunca kom sam se uz psovke radovala. Ja sam, bre, dobro… Ali postoje ljudi koji nisu, a sutra je 5. maj, Svetski dan plucne hipertenzije. Zbog njih sam ovde, i sutra, dok mi budemo trcali poslednju dugu etapu, podrzite njih I tako pokazite da podrzavate nas. Mi smo dobro, pomozimo zajedno I drugima da budu bolje!